Јован Паул – пола века глуме у аматерском позоришту

77. Општинску смотру драмског стваралаштва у Сивцу ове године обележио је и један важан јубилеј – глумац Драмске секције ,,Велимир Сандић Вељко“, Јован Паул, прославио је 50 година глуме у аматерском позоришту. Тим поводом, челници Дома културе уручили су му мали знак пажње, осврнувши се на пут дуг пола века, током ког је Јован одиграо више стотина представа и насмејао небројено више људи. У наставку прочитајте интервју у којем нам је Јован причао о својим почецима, али и о будућности аматерског позоришта.

Пола века сте у аматерском позоришту. Како сте ушли у тај свет и која је била Ваша прва улога?

,,Ја сам у овај Дом културе дошао одмах после основне школе, прво као спикер на разгласној станици, касније као техничар звука, светла. После сам водио разне програме, од концерата у Дому културе до разних манифестација попут Фамуса, зонских смотри фолклора, али глумац још нисам био. Моја прва улога била је у представи ,,Лопови“, где сам играо филозофа Ксенофана, пошто им је фалио кип. Радило се о представи у којој, када посетиоци оду из музеја, кипови почну да причају. Тада су моји другари, покојни Вељко Сандић, наши сивачки академски сликари, Владимир Рис и остали, видели да могу да будем глумац и  тако сам и постао и од тада сам на даскама које живот значе“.

Колико сте представа одиграли и да ли бисте могли да издвојите једну улогу која Вам је посебно значајна?

,,Било је пуно лепих представа у оно доба, када је режирао наш покојни друг Вељко, као и Владимир Рис. Највише сам познат у нашим крајевима по улози Лале у представи ,,Воз“ која је играна преко 200 пута. Пар година сам играо и у Крушчићу, тако да сам променио доста режисера и улога, верујем да сам одиграо 50 разних ликова. Некада се у једној сезони играло по две – три представе и у свакој смо сви играли. У филму ,,Живот је леп“ играо сам полицајца“, у Новом Саду смо Максим Мудринић и ја снимили много емисија везаних за традицију Срба староседелаца у Војводини, био сам чак и водитељ Радио Куле, свашта сам радио, то ме је увек занимало. Никада нисам завршио глуму, иако сам имао шансе, позивали су ме разни селектори и професори. Студирао сам хемију, јер када сам хтео да упишем глуму мајка ми је рекла или ћу бити инжењер или ништа. Међутим, све те године док је била жива седела је у првом реду и гледала је све моје представе“.

Када је реч о будућности, да ли планирате да наставите да глумите или је то тешко испланирати?

,,Тешко је испланирати. Ове године прескочио сам из здравствених разлога. У Босни смо играли ,,Воз“ и једва сам преживео, имао сам пуно воде и срце је једва радило, али сам изгурао и ту представу. Могао сам доживети да умрем на даскама које живот значе, али нисам. Сада сам старији, играм споредније улоге, али битно је бити у позоришту“.

Колико Вам значи ово признање и чињеница да су се челници Дома културе сетили да обележе Ваших пола века у аматерском позоришту?

,,Значи ми, наравно. Сваки глумац и уметник, био професионалац или аматер, свеједно је, јер када станемо на ове даске онда више нема аматера, је мало сујетан и свима је драго, па сам зато и рекао да сам ово чекао, па ако се сете сете, а сетили су се и хвала им на томе“.

Каква је, по Вашем мишљењу, будућност аматерског позоришта?

,,Аматерско позориште траје годинама, иако је у нашој општини мало замрло, али по Србији има пуно аматерских позоришта, пуно трупа које играју и пуно фестивала, а на скоро свим сам играо. Наша општина је увек била најјача, малтене свако место имало је по две представе – једну омладинску и једну редовну, а сада је то мало стагнирало, али ја мислим да ће и даље опстајати јер људи воле да глуме, само их треба привући“.

Како привући младе људе позоришту и глуми?

,,До сада је то било тако да свако некога пита, види, доведе, људи су долазили да помогну нама који се тиме бавимо. Када су видели како је то неки су остали, неки нису. Сада имамо дечије представе, па неко од те деце остане, али највећи проблем је што после средње школе деца одлазе на факултете, па самим тим нису у могућности да долазе на пробе, али једини начин је да, ако се неко некада врати у ово село настави то да ради“.